Posted in Maloletnicka delikvencija, Nasilje, Porodica, Porodicno nasilje, Vaspitanje

VRSNJACKO NASILJE

Nov slucaj pokušaja silovanja mladjeg od strane pet godina starijeg dečaka koji se nedavno dogodio na Novom Beogradu otvara niz pitanja i po ko zna koji put dovodi u pitanje postojeće zakone o maloletnim prestupnicima.

Epilog je roditeljska svadja koja se završila pucanjem iz pištolja i ranjavanjem oba roditelja starijeg dečaka,koji je u ovoj priči označen kao počinilac pokušaja silovanja.

Prema postojećem zakonu dečak neće odgovarati za pokušaj silovanja zbog svojih godina,dok njegovi roditelji mogu da budu samo pod istragom zbog zanemarivanja deteta,to znači da za slučaj sekusulanog zlostavljanja niko neće odgovarati.

Incident se dogodio na igralištu na Novom Beogradu,kada je jedanaestogodišnji dečak mladjeg,prvo izudarao,a potom ga pokušao da siluje.Otac mladjeg decaka nakon incidenta odlazi u stan starijeg decaka i nakon kraće rasprave lakše ranjava roditelje starijeg decaka,zbog čega je protiv njega pokrenuta istraga.Otac šestogodišnjeg deteta je dostavio dokumentaciju o pokusaju silovanja,ali s’ obzirom da je lice maloletno nikakav postupak neće biti pokrenut.

Nedavno se desio i incident u kome je jedna tinejdžerka starija maltetirala mladju,sve je zabeleženo kamerom mobilnog telefona.Kada je policija dosla na vrata,devojka je pokusala sebi da oduzme život.

Za decaka koji je pokusao da siluje mladje dete,zna se da je oduvek bio problematican menjao je škole i mesta u kojem je živeo.Dakle omoguceno mu je da se nesmetano razvija u problematično dete,jer nikada nikakav postupak nije pokrenut protiv njega jer je maloletan ili protiv njegovih roditelja.Umesto da se preduzmu mere lečenja i eventualnog odstranjivanja iz društva njemu je pružena prilika da učini to opet i opet…Njegovi roditelji dobro upoznati sa njegovim ponasanjem nisu učinili ništa,osim što su ga premeštali iz škole u školu i time izložili i drugu decu potpuno svesno mogućim napadima dečaka .Sistem je zatajio,institucije koje vrše obrazovanje takodje su zatajile i na prvom mestu PORODICA kao najvažniji faktor je zatajila.

Setimo se Alekse verujem da postoji mali broj ljudi koji nije čuo za tragediju koja je u tom trenutku potresla celu Srbiju.Aleksa je osam meseci trpeo maltetiranja starijih vrsnjaka,fizička i psihička koja su ostavila dubok trag na decaku,koji nije mogao da se izbori sa svakodnevnim torturama.Oduzeo je sebi zivot. I u ovom slučaju skola je zatajila,majka decaka nije uspela da se izbori da Aleksu vrati u zivot,visemesecne torture bile su jace od roditeljske ljubavi.Nekoliko godina kasnije imamo porast broja vrsnjackog nasilja,od vrtica do skole.I u slucaju Alekse skola je znala cutala je,umesto ocekivanih kazni i suspenzija jedan broj vrha skole avanzovao je na bolja radna mesta.Pedagog te skole proglasen je jednim od najboljih pedagoga u Srbiji! Ironija sudbine ili ..?!

Ocekivana reakcija drzava izostala je .Maloletnici nisu kaznjeni kao sto nece biti kaznjeno nijedno maloletno lice,jednostavno receno dete moze da siluje,ubije ili maltetira drugo dete i nece odgovarati. Roditelji takodje nece odgovarati kao ni vaspitno obrazovne institucije,jer zakon tako nalaze.I decakov otac poseduje cvrste dokaze koje je predocio policiji i tuzilastvu, ali odgovora i reakcije nema! U drzavi u kojoj je nasilje postalo normalna stvar,a slike maltetiranja obilaze decu osim osude javnog mnjenja,NEMA osude i kazne drzave.Deca su svesna svojih prava koja im se poslednjih godina uporno predocavaju i bukvalno manipulišu sa njima.Cesto možete cuti i zalbe roditelja koji i sami tvrde da im deca kazu: ” Ne Mozes mi nista”. Sta treba da kažu roditelji i deca koja prezivljavaju vrsnjacko nasilje? Kome da se obrate? Da li je dovoljno da učimo decu toleranciji u zemlji u kojoj je vrsnjacko nasilje i netolerancija uzelo maha? I koliko u ovom trenutku postoji dece koji iz straha trpe svoje vrsnjake i boje se da progovore??!

Izostanak kazne i zakon koji tolerise nasilje medju decom u zemlji u kojoj agresija uzima maha svakako nije dobro rešenje.Ucenje o toleranciji prema drugoj deci jeste jedan od bitnih koraka, ali ne i najvažniji.I sami roditelji cesto veoma kasno primete da se sa decom nesto desava u pojedinim slučajevima,cak i prekasno.Svako dete nije spremno da govori otvoreno sa roditeljima i objasni mu u cemu je problem.Razlozi mogu biti mnogobrojni od straha preko moguće odmazde nasilnika,pa deca uglavnom trpe.Veliki je broj dece koji su zrtve vrsnjackog nasilja.Mnogi od njih su godinama izlozeni torturi svojih vrsnjaka.

Porast broja agresivnog ponašanja dovodi do ključnog problema i u samoj porodici iz koje nasilno dete potice.Obicno je takvo ponašanje preuzet model iz porodice iz koje potiče,ili usled nezadovoljstva nagomilanog bunta i agresije koje se godinama tolerisalo.Roditelji agresivnog deteta cesto ne vide ili prelaze preko agresivnih ispada svog deteta.Roditelj cesto ne zeli da vidi i prizna sebi da je dete agresivno.Jedno od potpuno nerealnih objasnjenja agresije jeste recenica” Da je to samo faza ili oni su samo deca”.

Zaboravlja se da danasnje generacije brze sazrevaju od nekadasnjih generacija,da su izlozeniji agresivnim sadržajima koji takodje mogu biti pokretači detetove agresije.Kad u jednom društvu imate potpuni pad i sunovrat moralnih vrednosti i nacela,zakon koji ne sankcioniše samim tim odobrava takvu vrstu nekaznjenog PONASANJA,plus sadržaji emisija i filmova koji su puni nasilja i netrpeljivosti onda je potpuno jasno sta nam se to desava.

Popularni rijaliti programi nude obilje skaradnih sadržaja u njima se velicaju vrednosti koje bi u svakom normalnom društvu bile zabranjene : ogovaranje,nasilje,rušenje porodice i porodičnih vrednosti.Odbacivanje moralnih principa,a sve zarad sticanja novčane nagrade,popularnosti i slave.Ljudi su svakodnevno spremni da “gaze jedni preko drugih ” zarad malo popularnosti i slave.Potpuno je jasno da ovakav tip emisija nije dobar UZOR mladim ljudima .Izostanak kvalitetnog sadržaja na televizijskim kanalima i dostupnost nasilnih sadržaja ne utiče samo na ponašanje pojedinaca već i čitave generacije mladih ljudi stasavaju na ” pomerenim” vrednostima.Javno vredjanje i ismevanje kao i psihološka tortura sve su zastupljeniji medju decom.Deca samo prate modele ponašanja koje svakodnevno vidjaju.Usled loše ekonomske situacije roditelji su takodje primorani da se bore za egzistenciju,pa su deca prepuštena sama sebi ili “vaspitanju ulice”.Roditelji obično primete da se nešto dešava ,ali ne umeju da dopru do deteta,ili dete ne želi da razgovara o problemima koji ga tiste.Ono što se obično zaboravlja jeste da kod nasilnika period agresije počinje veoma rano i do četvrte godine se implementira u detetovu ličnost.Ukoliko se ne obrati paznja,ovakvo dete posle može imati veoma ozbiljne agresivne ispade koji vode do potpunog pada.Neretko se dešava da takva deca ogreznu u alkoholu ili drogi.

Dete koje je maltetirano može imati ozbiljnih posledica koje mogu biti pogubne po ličnost deteta,neretko se takva deca potpuno povlače u sebe pate od depresije,ili oboljevaju od raznih bolesti.Nije mali broj dece koji su usled nemogućnosti da se izbore sa posledicama torture izvršila samoubistvo.

Jedan od velikih problema u našoj zemlji je ćutanje državnih institucija.Skola kao obrazovna institucija nazalost veoma cesto ne reaguje,te sluzi kao dodatni ” pomagac” u slučajevima zlostavljanja.Roditelji su obično sami u toj borbi jer nemaju podršku nijedne drzave institucije sto njihovu borbu otežava i bukvalno su prepusteni sami sebi.Zlostavljanom detetu je potrebno mnogo vise paznje,podrške i razumevanja da bi prebrodilo takvu traumu i da bi nastavilo sa normalnim zivotom u društvu.U našoj zemlji te podrške nema.Cesto se može videti i na video zapisima,da vršnjaci obično nemo posmatraju incident ,neki čak i navijaju.U prevodu ćutanjem postaju saucesnici koji ne cinjenjem staju na stranu zlostavljača.

Nije mali broj zemalja u kojima maloletna lica odgovaraju za učinjeno delo,od kazne preko društveno prihvatljivog rada i pokušaja da se dete vrati u normalne tokove društva.U Srbiji nažalost ne postoji zakon za maloletna lica,zakon stiti maloletne prestupnike ali i roditelje nasilnog deteta.O deci koje su zrtve agresije ne vodi se računa.

Deca su najcesce prepustena sama sebi.Roditeljima u takvoj zemlji ostavljen je težak zadatak,da na najbolji mogući nacin vaspitaju dete bez pomoći institucija,u vremenu u kome nasilje eskalira.Da paradoks bude Jos veci roditelji se pozivaju da decu uce toleranciji u jednom netolerantnom društvu,u kome je zrtava samo broj.Drustvo u kome je stopa nasilja na visokom stepenu ne moze da nema zakon u kome su jasno vidljiva nacela zastite dece i njihovih prava.Nije dovoljno da deca znaju samo svoja prava vec i obaveze koje moraju da ispunjavaju prema društvu.Ne moze se dete uciti samo pravima,potrebno je da se nauci i sankcijama koje moraju biti zakonski jasno definisane i implementirane u zakon jedne drzave.Dete od jedanaest ili dvanaest godina ima izgradjenu svest o onome sta je dobro ili nije.Tvrditi suprotno je zapravo kao da tvrdite da je zemlja ravna ploča.Time ne postignemo nista,dete je svesno da je zasticeno zakonom i da moze ciniti sta mu je volja dakle moze da ubije,siluje ili ukrade i pri tome da nema nikakvu odgovornost kao maloletno lice.Ako dete ume da se pozove na zakon i ako je svesno da kaze sta moze da cini da bude nekaznjeno,onda mora biti i svesno da mora postojati propisana kazna.Upravo takva tvrdnja da nije svesno i ne odgovara za postupke, a ume da se pozove na zakon, dovodi nas do potpunog apsurda i obesmisljavanja pravosudnog sistema i njegovog postojanja u društvu u kome je stopa nasilja na najvišem mogućem nivou.

Srbija mora hitno da menja svoje zakone i vrati stari na svoje mesto.Roditelji ne mogu sami da se bore ako nemaju podršku drzave,bez zakona obesmisljena je i instucija porodice kao glavnog faktora u odgajanju deteta.Vaspitni i obrazovni sistem u saradnji i otvorenoj komunikaciji sa roditeljima i ukazivanjem na probleme moraju da budu u uzajamnoj korelaciji.Skola ne moze da bude iznad deteta i iznad roditelja.

Posted in Nasilje, Porodicno nasilje

NASILJE NAD ZENAMA

U Prvih šest meseci primene Novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u Srbiji,razmotreno je vise od 20 hiljada slučajeva nasilja,odredjeno je 7 hiljada hitnih mera.

Zlostavljanje pogadja sve tipove zena,bez obzira na starost,obrazovanje,ekonomski status ili kulturu.Svaka druga zena bila je izlozena nekom od oblika porodičnog nasilja.Fizicko nasilje ispoljava se kroz različite oblike fizičkog napada zene,od drmusanja,povlačenja za kosu,preko fizičkog udarca i davljenja do teskih oblika napada oružjem i orudjem,ili pak fizičkog mucenja.

PSIHICKO NASILJE ispoljava se preko PONASANJA usmerenih na psihološki integritet zene i zdravlje zene kao sto su: Omalovažavanje,Vredjanje,Verbalni Napadi,Pretnje,Zastrašivanje do Ignosiranja, Uskraćivanja paznje,Razgovora i Ograničavanja Slobode.

Podaci upravo pokazuju da je PSIHICKO nasilje najrasprostranjenije,a najmanje je rasprostranjeno seksualno odnosno silovanje u porodici.Trecina zena je bila izlozena visetrukim oblicima nasilja,a da je 45 odsto žena iskusilo više formi nasilja.

Stope porodičnog nasilja najviše su u Beogradu,a najmanje u Istočnoj i Zapadnoj Srbiji.Razlike mogu poticati i od spremnosti da se takva iskustva priznaju,jer se žene u većim urbanim sredinama mogu osećati slobodnije,ili mogu imati osvesceniji i otvoreniji odnos iznošenja ovakvih iskustava.

Najčešći počinioci su bivši i sadašnji partneri,mada su u počinioce prijavljivani i drugi članovi porodice.

Dokazano je da žene nisu pošteđene nasilja ni u slučajevima bolesti,invaliditeta pa čak ni trudnoće.

Od početka Februara meseca pa do sada 18 žrtava porodičnog nasilja,sto je ujedno i najveći broj nasilja nad ženama.

Problematika porodičnog nasilja je i u samim prijavama nasilnika,iako su nasilja prijavljena policiji,neka cak i vise puta,profesionalci nisu prepoznali Situacije Visokog Rizika.Jasno je da Krivični Zakon ne moze da resi nagomilane psihološke i porodicne probleme,zato se mora intenzivnije raditi na samoj prevenciji.

Nasilnicima se retko primenjuje mera PRITVORA,a to je mera koja pre svega stiti zrtvu od eskalacije nasilja i ubistva.Ono sto je primetan trend jeste porast samoubistava medju pociniocima nasilja.

Crna statistika dovoljno govori za sebe,porast broja zrtava porodicnog nasilja ne ostavlja neku posebnu nadu.

Postavlja se pitanje primene Novog Zakona u njegovoj doslednosti sprovodjenja,i da li je udaljavanje nasilnika na odredjen period pravo rešenje.Nakon tog perioda nasilnik može doći opet u dodir sa svojom žrtvom i na taj način ulazimo u začaran krug.Niko od nas ne očekuje da zakon razreši osnovna pitanja problema u braku ali zakon i sprovodjenje bez edukacije gradjana o važnosti prijave nasilnika od strane gradjana i uopšteno edukacije žena o važnosti NETRPLJENJA nasilja nije efikasan !

Žene moraju da budu svesne da NASILJE nije LJUBAV,da ne postoji apsolutno nikakvo opravdanje za trpljenje.Zrtve nasilja moraju da osete snažnu podršku države ali i svoje okoline.Okolina ne sme da ćuti! Ćutanje je sauvestvovanje.

Ne postoji nikakvo elementarno pravo nasilnika na nečiji život i slobodu.Problem porodičnog nasilja mora se rešavati brzom intervencijom,država mora da budu svesna opasnosti koje prete žrtvi nasilja.Mora postojati čvrsta sprega državnih institucija u rešavanju ovih problema.

Ostaje i pitanje šta posle?

Žrtve porodičnog nasilja mogu imati ozbiljne psihičke i zdravstvene probleme,oni koji su izloženi godinama torturi jasno je inače i problem socijalizacije u društvu.Zrtve porodičnog nasilja moraju osetiti podršku države odnosno institucija,podrška mora biti jasna i vidljiva.Zrtve ne mogu biti prepuštene same sebi u rešavanju ovih problema.Mora se osetiti jasna poruka i uključiti i okolina kako bi žrtve porodičnog nasilja lakše prebrodile period adaptacije i uključivanja u normalne životne tokove.

Bez jasnih ciljeva i pomoći žrtvama nasilja,bez uređenih regulativa i učestvovanja državnih institucija u zaštitu i edukaciju,kao i pomoć žrtvama teško da će Zakon sam po sebi imati vidljivih rezultata.Gradjani takodje moraju biti svesni o važnosti učestvovanja, a ne samo nemog posmatranja u pomoci žrtvama nasilja.Na zdravim korenima počiva zdravo društvo,bez jasnih odredica nažalost sam zakon ne može puno.Ukljucivanjem društva,društvenih institucija i uskom saradnjom svih segmenata društva,i spremnošću da se pre svega prihvati da kao društvo imamo ozbiljan problem sa porastom broja žrtava nasilja tek možemo i pristupiti problemu.

Zakon sam po sebi ne može mnogo,ali moze ukoliko se uključi ceo sistem pre svega na prevenciji i prepoznavanju nasilnika a potom i u njegovom sklanjaju od žrtve,preko pomoći ženama žrtvama nasilja i na kraju jasnom porukom od strane drustva kao celine da se nasilje neće tolerisati.Dakle nije dovoljno samo doneti zakon potrebno je uključiti celokupno društvo i podići svest kod gradjana o važnosti učestvovanja i pomoći žrtvama nasilja.Tek tada možemo očekivati neke rezultate,u suprotnom usled povećanog broja porasta broja porodičnog nasilja ne možemo očekivati ništa dobro.Za primenu zakona treba vremena to je tačno,ali se nije ni trebalo čekati na porast broja krivičnih dela da bi se jedan takav zakon doneo.Nasilnik koji je udaljen,kroz neko vreme može opet uraditi isto sa mnogo tragicnijim posledicama.Njegovo udaljavanje u pojedinim slučajevima nažalost nije rešenje,zato zakon kao i institucije moraju imati rešenje kojim će prepoznavati nasilnika pre pocinjenja ubistva.Tek onda možemo razgovarati o rezultatima primene i sprovodjenja Novog Zakona.

Za potrebe teksta korišten je materijal : http://www.sigurnakuca.net/nasilje_nad_zenama/nasilje_nad_zenama_u_srbiji.58.html